Tekstovi

"MORA BIT DA MISLITE DA SMO MI MONSTRUMI"       

Poglavlje iz romana Prometejev sin koji je upravo izišao u nakladi Profila 

7.

Kad je zakucao na vrata Bakulovih, vrata mu je otvorila žena koju nikad nije vidio. No, doimala se kao da ga očekuje.

-Uđite. – rekla je, i pozvala ga u kuću- Ja sam Ana. Vi ste razgovarali s mojim mužem.

Žena je bila u ranim četrdesetima. Bila je odjevena ležerno- u trenirku i vatirani prsluk. Govorila je blago zagrebački. Bila je ljubazna, ali joj je na licu Gorki razaznavao neku nejasnu nervozu. Pustila ga je u tamni, zagušljivi hodnik i pokazala mu gdje da odloži kišobran.

– Moj muž je u sobi- rekla je- I on i svekar. Dođite.

Uvela ga je u sobu. Soba je bila pretrpana i pregrijana. Po lijekovima i starim novinama se vidjelo da u njoj netko stalno živi. Ali, na podu je počivao poluraspakiran kufer, znak da su supružnici netom pristigli iz Zagreba.

U sobi su sjedila dvojica muškaraca. Jedan od njih bio starac odjeven u pleteni džemper. Drugog je Gorki prepoznao. Bio je to Matko Bakulov, čovjek s kojim je dogovarao prodaju. Bakulov mu je prišao i pružio ruku. Pokazao mu je na starca i rekao: - Ovo je moj otac. On prodaje.

Posjeli su uz stakleni stolić. Ana Bakulov donijela je pred njih napolitanke i zamućeni sirup od višnje. Gorki otpije sok i pogleda dvojicu muškaraca pred sobom.

Otac i sin nisu mogli biti različitiji. Otac je bio sitan, mršav i suh. Nagrešpana, crvena šija odavala je da provodi puno vremena no otvorenom. Šutio je, a kad bi progovorio, govorio je nerazrijeđenim otočkim akcentom. Sin Bakulov bio je u ranim četrdesetima. Za svoju dob bio je neumjesno debeo. Govorio je razvodnjenim zagrebačkim akcentom kroz koji bi katkad bljesnula bodulska kadenca. Gorki je Bakulova poznavao. Sastao se s njim više puta u Zagrebu i Splitu. Znao je za njegove poslovne nevolje. Znao je i to da Bakulov jedva čeka prodati Malpagu. Ali, postojao je s tim u vezi problem koji je sin Bakulov uočljivo minimizirao. Zemlja, naime, nije bilo njegova. Bila je očeva.

Gorki otvorio fasciklu i pred Bakulove poreda papire. Izložio im je još jednom ponudu, istu kakvu je nudio Kvarantanovoj. Objasnio im je što Englezi kane sa kupljenom zemljom. Pokazao im je 3D simulaciju marine i bungalova. Protumačio im pravnu proceduru. Objasnio da će drugi dio novca dobiti kad urbanistička prenamjena prođe.

Nevjesta je na to nakrivila lice. Ako prenamjena prođe- rekla je.

Gorki je mirno ispravio. - Ne ako. Kad prođe.

Nevjesta i sin pažljivo su ga slušali. Starac ne. Starac je samo sjedio staklastih očiju, kao da je omamljen, ne pokazujući nikakav interes. A onda je Gorki izvukao kartu otoka. Odrolao je dio na kojem je punta Malpaga i pokazao prstom na dugi četverokut žute boje koji se pružao uz hrbat poluotoka. Kad je prstom dotakao mapu, starčeve oči kao da su se upalile.

Ponovio je istu rutinu kao i kod Kapetanice. Pomnožio je iznos avansa, ispisao ga na ljepljivi post-it i pružio ga sinu Bakulovu. Bakulov se uočljivo trudio da suspregne reakciju. Ipak, nije mu uspijevalo. Oči su mu se ražarile od lakomosti.

-I?- reče Bakulov, pa oca lupi dlanom po koljenu.- Tata, šta ti kažeš na ovo?

Starac je šutio. Bez riječi je gledao u žuti četverokut na mapi, četverokut na kojem je maloprije bio Gorkijev prst. Gorkom je u tom trenu bilo jasno. Ovdje će biti problema.

-A masline?

Starac je to izgovorio, a sinu kao da je preko lica pala sjena.

-Što je s maslinama? – ponovi starac.- Vi znate da ja tamo imam masline?

-Gospodin to zna- odgovori sin Bakulov.

-Imam ih sedamdeset, četrdeset oblica, petnaest levantinki i leccina.

-Znam- odgovori Gorki nevoljko- znam da imate tamo masline.

-Trebalo bi ih pridodati cijeni. I to je vrijednost- reče nevjesta, a muž je ošine pogledom kao da bi je zgromio.

-Ja tamo imam masline- ponovi starac.- Šta će bit s njima?

Nitko nije odgovorio. Sjedili su šutke uz stol, kao da je netko izgovorio nešto neumjesno. Gorki je pognuo glavu i pretvarao se da lista papire pred sobom. Bio je iskusan. Znao da je su ovo trenuci kad je najmudrije da šuti. Najbolje će biti da pusti da govore drugi.

-Tata- progovori naposljetku sin Bakulov- oni kupuju za gradnju.

-Što će onda bit s maslinama?

-Oni grade tamo, tata.

-Mora neko tamo pazit na te masline. Sad kad prođe prvi, moram ih ić postrić, moram prorijedit grane.

-Tata, ne možeš ti više u polje. Pogledaj se. Pogledaj kakva su ti kolina.

-Neko mora pazit na te masline! – obrecne se starac, a onda se pomirljivije obrati Gorkom- Znate kako se kaže, da se u masline ide posli Tri kralja. Sveti Antun Opat, aj u polje kopat.

-Tata, slušaš li ti mene? Oni će tamo gradit.

-Tako se kaže- ponovi starac- Sveti Antun Opat, aj u polje kopat.

-Tata, slušaš li ti mene? To će bit građevno. Masline će posić.

Starac se uozbiljio.

– Niko neće moja masline posić.- rekao je.

-Tata…!

Ako je starac dotad izgledao otupjelo pogubljeno, sad više nije bilo tako. U pogledu mu se najednom razaznavala neka jogunasta bistrina. Taj tvrdoglavi prkos Gorki je mnogo puta viđao i dobro poznavao. Matko Bakulov je, pomisli, podcijenio svog oca.

-Ako je tako, onda neću prodavat. – reče stari.

Rekao je to, pa odgurnuo bunt papira na stolu prema Gorkom. Gorki je samo stajao, čekajući da ovo prođe, kao nepogoda, kao povodanj. Matko Bakulov sjedio je zgromljen, tražeći pogledom pomoć. Nije gledao ni Gorkog, ni oca. Sa strahom je gledao suprugu, kao da iščekuje njenu reakciju.

I dočekao je. Ana je uzrujano ustala od stola i čašu bijesno bacila u sudoper. Okrenula se suprugu, lica zajapurenog od bijesa: - A sve smo se dogovorili!… Dogovorili smo se!

Starac je i dalje šutio. Matko Bakulov krišom je pogledavao ženu, a onda se nagnuo na stolić i bridom dlana posložio razbacane papire. Pogledao je Gorkog i tiho mu se obratio:

- Ako biste mogli možda… nakratko… u drugu sobu. Dok ovo riješimo.

Gorki je šutke klimnuo glavom i ustao. Bakulov ga je, sav u nelagodi, izveo kroz vrata u susjednu sobu.

Bila je to očito soba u kojoj je starac spavao. Na sredini je bio veliki, stari bračni krevet, ali samo s jednim jastukom, raspremljen samo s jedne strane. Uz zid se nalazio sekreter sa zrcalom koji je očito jednom služio ženi. Oko i iznad sekretera po zidu su bile povješane uokvirene obiteljske slike. Na mnogima je od njih bio stari Bakulov. Gorki ga je lako prepoznao: bio je mlađi, bez bora, ali jednako sitan, žilav, iste guste kuštrave kose. Jedna od slika prikazivala je Bakulova u JNA. Na drugoj se smijao s grupom mornara na palubi nekakvog broda. Na većini je bio s uvijek istom ženom. Na jednoj, žena je bila u vjenčanici. Na drugoj su pozirali na Piazza Unitá u Trstu. Na trećoj je žena držala šteriku i umotano dojenče- očito tek krštenog sina. Na kronološki posljednjoj, oboje su bili starci i puhali u svjećice torte. Ovako poredane, slike se izgledale kao strip o obiteljskoj povijesti.

Ali, povijest je u jednom trenutku stajala. Slika bez žene nije bilo. Očito ih je ona uokvirivala i vješala, a onog časa kad je umrla, strip je prestajao. Gorki još jednom pogleda bračni krevet. Jedna strana kreveta ležala je suha, prazna i bez jastuka.

Dok je Gorki proučavao eksponate u Bakulovom muzeju, s onu stranu drvenih vrata čula se neprestana, tiha prepirka. Razaznavao je glasove- sinov smireni bariton, nevjestin falset koji bi se katkad uzvisio u ljuto kreštanje. Povremeno bi razabrao koju riječ ili rečenični sklop: tata, govorili smo; ili, shvati, ne može. Nije razumio mnogo, ali ionako je znao smisao. Supružnici starca nagovaraju na prodaju. Nižu sve neoborive argumente, dobronamjerne i na njegovu korist. Ipak, najvažniji argument pred starcem neće izustiti naglas. Neće mu reći da im je trgovinski biznis pred stečajem. Neće mu reći da im je račun firme u blokadi, da im je uvezena roba 80 dana zarobljena na carini, da im je ministarstvo zapečatilo skladište u Jankomiru. Neće mu reći stvari koje starac vjerojatno ne zna- ali zato Gorki zna, jer ga Englezi plaćaju da to zna.

Iza drvenih vrata prepirka je eskalirala. Glasovi su bili sve reskiji i bučniji, a najbučniji visoki falset Ane Bakulov. Nevjesta je na koncu počela vikati, a muž ju je smirivao Ana molim te, Ana molim te, Ana pusti da ja ovo.

I pustila je. Otvorila je vrata spavaće sobe, ušla, i zatvorila za sobom vrata da priguši zvukove prepirke. Pogledala je Gorkog, ali se ponašala kao da on nije tu. Prišla je prozoru sobe i otvorila ga. Vani je i dalje valjalo jugo, vjetar je donosio vlažni posoljeni zrak, ali Ani Bakulovoj kao da je svježa bava godila. Stajala je uz prozor, zapiljena u neku točku s onu stranu krovova, s onu stranu lukobrana, lanterne i rta.

-Ispričavam se- reče Bakulova najednom.

-U redu je.

-Niste trebali prisustvovat… ovome.

-To je dio posla.

Zastala je. A onda opet progovorila, procijedivši ono što ju je očito mučilo.

-Vi sad mislite- rekla je- mora bit da mislite da smo monstrumi.

-Ne mislim, gospođo.

-Mislite, znam.- odgovorila je.

Zamukla je, a onda dodala:- A dobar dom smo mu našli. Na Dugom Dolu, deset minuta pješke od nas. U redu soba, okućnica, sa šumicom iza. Bio bi nam blizu. Blizu bi mu bile unuke.

-Gospođo…

-Pa, i Vi vidite- prekine ga- I vi vidite da on više nije za polje. Pogledajte mu koljena! Ruke mu se tresu. I gubi se! Nekidan je pao u kupaoni…

Ana Bakulov nizala je argumente, a onda najednom zašutjela. I dalje je gledala nekamo kroz prozor, ali ramena i ruke su joj se tresli kao da je trese struja. Iza vrata i dalje se čuo razgovor, ali je taj razgovor sad bio smireniji, bez svađe. Gorki je promatrao Anina leđa i slutio o čemu misli. Mislila je o robi zaplijenjenoj na carini, o zapečaćenom skladištu. O automobilu koji voli, a vjerojatno se vodi na firmu. O stanu koji joj je pod hipotekom i prvi će otići. O kleti kod Okića koju će sigurno morati prodati. A sve to, sve bi se moglo spasiti kad bi razgovor iza vrata okončao razumno. Cijeli njen život mogao bi biti opet normalan, opet lijep, kad bi se stari svekar priveo razboru, kad bi digao ruke od svojih oblica, levantinki i leccina.

U taj čas, vrata su se otvorila. Marko Bakulov provirio je glavom.- Možete ući- rekao je.- Dogovorili smo se.

Gorki uđe u sobu. Starac je sjedio na istom mjestu kao i prije. Ali, pogled mu je bio drukčiji. U očima mu više nije bilo ni prepredenog prkosa, ni petsto godina težačke tvrdoglavosti. Pred starcem su na stolu bili papiri Smart Solutions Estatea, a stari Bakulov gledao je u njih tupo kao preparirani lutak.

-Evo, riješeno je. – reče sin Bakulov- Sve smo se dogovorili. Je li tako, tata?

Starac nije odgovorio, tek je bezvoljno klimnuo glavom. Bio je to znak potvrde, znak da je Gorki svoj posao ovdje obavio.

Gorki ustane, skupi papire i spremi ih u torbu. Pruži ruku sinu, a potom ocu. Starac mu bezvoljno uzvrati stisak, a da ga nije ni pogledao. Gledao je nekamo, u neku točku koja je bila onkraj ovog vremena i mjesta, točku koja ni Gorkom ni  njegovu sinu nije bila vidljiva. Gorki se sjeti zbirke fotografija nad sekreterom, zbirke koja je u jednom trenutku prestajala. Pomisli kako nitko više nikad neće nad sekreter dodati novu sliku. Ta mu se pomisao najednom činila neopisivo tužnom.

Gorki se ogrne kabanicom, mahne još jednom na pozdrav i krene k izlazu. Znao je: najpametnije je da se iz te kuće izgubi što prije.